Период аустроугарске управе

Један од првих задатака аустроугарске био је да створи јеке жандармеријске и полицијске станице, како би са сигурношћу могли да улажу капитал у ово подручје. Војна и жандармеријска станица била је у Чилинцу, и имала је своје постаје у Јошавки и Укрини.

Подручје општине Челинац, а посебно подручје Јошавке и Сњеготине, било је погодно за експлоатацију шуме. Аустроугари су почели са сјечом храстове и букове шуме.

Да би се убрзала експлоатација шуме, изграђена је цеста око 1890. године, Бањалика-Челинац-Котор Варош. Од главне цесте из Челинца, изграђена је цеста од 25 километара из рјечицу Јошавку према Тромеђи.Цесту су градили заробљеници, које су аустроугари довели са источног фронта. Изградили ове „саобраћајнице“ омогућила је потпуну експлоатацију шуме.

 Створена су четири јака пункта за сјечу, лагеровање и полуфиналну прераду дрвета: Челинац, Јошавка, Штрбе и Опсјечко. На радовима је запослено око 1000 људи са овог подручја. У Јошавки је било запослено око 250 људи. Јошавачка храстовина као полуфинални производ извозила се у прекоморске земље.

Важан објекат била је пилана у Јошавки. То је уствари била најмодернија пилана у овом дијелу Босне. Градњу је почела нека фирма из Беча, па је убрзо из непознатих разлога напустила, а дефинитивно је пилану изгадила угледна породица Милић из Прњавора. Пилана је изграђена у времену од 1900. до 1904. године. Пилана је изграђена на равници испред школе у Горњој Јошавки. Ту је било десетине кућа, управна зграда, радионица за опоравак локомотива и вагона, жељезничка пруга, неколико гатера, спремиште, зграда за спавање, ресторан за исхрану, просторије за забаву и дућан. То је било прво радничко насеље на овом подручју. Пилана је запошљавала око 300 радника. Прерађивала је прворазредну храстову грађу, а посебно веома квалитетан храстов пакет који је подмиривао потребе широм Монархије, па је чак и извожен у иностранство. Власник пилане, Лазар Милић, сарађивао је с бечком фирмом за експлоатацију шума и са другим фирмама у југословенским земљама.

Након десет до дванает година успјешног рада пилана је морала престати са радом због политикe аустроугарских власти према домаћим власницима. Домаћи власници пиланa нису имали никаквих повластица, већ су били опорезивани. Политиком дозволе сјеча оштећени су домаћи власници пилана јер су им давани неприступачни рејони за сјечу, а све приступачније и богатије шумом давали су аустроугарским и другим иностраним индустријалцима. Због тога радници су отпуштени, а машине, локомотиве, вагони и неколико зграда продани једној крагујевачкој фирми. Боље шумске рејоне разузела је фирма „Босна – Боа“. Тако је пилана значајно радничко насеље престало да дјелује. Тај комплекс пилане може се видјети само на фотографијама.

Аустро – Угарска је отворила прву школу на овом подручју. Школа је отворена у Јошавки, у насељу Јеловача, око 1900. године. У школи је првих неколико мјесеци радио учитељ коме је, како причају мјештани, било име Гајо, и који је више био ловац него учитељ. Међутим, врло брзо је дошао учитељ Зрнић који је ту дуго остао и кога су мјештани сјећају као доброг и племенитог учитеља. У школу су ишла дјеца по слободном избиру и то махом богатијих земљорадника. Наставу је похађало неколико ученика из Опсјечког, Марковца, Црног Врха и других удаљених села.

1885. године Аустро – Угарска је извршила попис становништва. Тада је на ужем подручју челиначке општине било 4820 становника. Највеће село била је Јошавка.