Други свијетски рат

У прољеће 1942. године у челиначком крају десио се такозвани „пуч“ , односно подијела између четника и партизана, и убиство др Младена Стојановића. Догађаји у Јошавки почетком Другог свјетског рата, никако се не могу посматрати изоловано од збивања на ширем југословенском простору. Градња пруге Бања Лука – Добој кроз Јошавку непосредно пред рат омогућила је да се у том крају почну окупљати чланови Комунистичке партије гдје је ширила своје идеје. Међу њима је био и Ђуро Пуцар Стари који је чак у Јошавки отворио и ковачку радњу само за те потребе и из ње руководио партијским радом.

Прва оружана акција у Јошавки извршена је 15. септембра 1941. године када је нападнута и освојена жандармеријска станица.

Прва партијска ћелија у Јошавки организована је 19. јануара 1942. године.

Рад Комунистичке партије

-         Било је много нетактичности у раду комуниста. Taко је Комунистичка партија, на Крстовдан, 18. јануара 1942. у Јошавки организовала приредбу у баракама пружних радника. Скупило се много свијета. Када смо изашли из сале десетак печених прасади је чекало Јошављане. А тај дан је строги пост код Срба. Ја се сјећам да смо на Крстовдан искључиво јели  пасуљ који смо остављали од Бадњег дана. То је народ схватио као провокацију и људи су негодовали – причао је Стојан Симић, бивши партизански комадант.

Др Младен Стојановић

У близини школе на Липовцу (узвишење изнад Челинца), 5. марта отворила се борба из између, очито неопрезне, групе партизана и четника. Др Младен је тешко рањен у главу, а погинуло је једанаест партизана. Одатле су Младена донијели у стару општинску зграду у Челинац. Неколико дана касније др Младен је премјештен у кућу Данила Вуковића у Горњу Јошавку, гдје се и опоравио. Лијечила га је др Даница Перовић, партизански љекар. Њихова кућа је саграђена 1937. године и била у Јошавки једина зидана и цријепом покривена. У њој су прије рата становали пружни радници и шумски манипуланти. У ноћи, између 30. на 31. март, дошли су у кућу Драгутин Антонић из Јошавке и Славко Јунгић из Челинца и рекли да су од Раде добили наређење да Младена доведу у његов штаб око два километра даље. Младен није хтио поћи и они су од њега узели пиштољ и пушку и отишли.

1. априла 1942. године, вратила се група четника са наредбом да доведу Младена у Радин штаб. У кућу Данила Вуковића ушли су Станко Врховац и Тривун Моравац из прњаворског села Кокори. Наредили су Михајлу Гаврићу и Гаври Бајућу да Младена ставе на ћебе и изнесу га из куће. Однијели су га око двије стотине метара даље у поток и стријељали. Учесници и свједпци догађаја тврде да се овдје радило искључиво о неодговорности и хировитости једне групе, а никако о наређењу и принципу Раде Радића, односно четничког вођства.

Наредног дана извршена је подјела између партизана и четника, на Равној Гори изнад Челинца. Од тада се знало ко је на којој страни.

Станко Врховац и Тривун Моравац су касније погинули. Славко Јунгић је послије рата ухваћен у сјечи шуме у Славонији и осуђен као првооптужени за Младеново убиство, на двадесет, а одлежао је петнаест година. Умро је, а није ну се испунила жеља да се објави његово свједочење. Ко год га је познавао, истицао је да је био прави поштењачина. Драгутин Антонић је у исто вријеме осуђен на петнаест, а одлежао је дванаест година. Јошављани данас о томе причају да се народ био изавађао око међа и свако свакога тужакао, а Младеново убиство је УДБ–и био добар повод да поведе истрагу па су високе казне пљуштале као киша.